Olimpijski plamen

Olimpijska vatra simbolično prvi put je upaljena u Amsterdamu na ulasku u Olimpijski stadion, a gorela je i na Stadionu “Koloseum” za vreme Igara u Los Anđelesu. Međutim, nije to bila autentična olimpijska vatra pod kojom se danas podrazumeva plamen upaljen u drevnoj Olimpiji u Grčkoj.

Tek 1936. za Igre u Berlinu uspostavljaju se pravila „igre s vatrom” koja traju i danas. Ideju berlinskog profesora Karla Dima o paljenju olimpijskog plamena uz pomoć sunčevih zraka u Olimpiji u kojoj su se održavale Olimpijske igre u drevnoj Grčkoj i štafetnom nošenju do Berlina MOK-u je predstavio predsednik Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald i ona je odmah prihvaćena. Prethodno, tvrdi se, odobrio ju je ministar propagande Nemačke dr Jozef Gebels.

Baklja je nošena kroz sedam zemalja (nosili su je trkači i veslači): Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put bio je dug 3.422 kilometra (toliko je bilo i nosilaca), a poslednji nosilac baklje bio je atletičar Fric Šilgen.

Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.

Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu.

„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima…” stajalo je u Rezoluciji koju je potpisalo stotinu sportista, sportskih radnika i građana, a među njima najviše je bilo fudbalera. Među potpisnicima Rezolucije koju je napisao Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar, bili su Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek i mnogi drugi…

Tekst Rezolucije sa pomenutim potpisima objavljen je u „Politici” 5. aprila 1936. godine, posle pravog poduhvata njenih novinara i urednika koji su uspeli da izigraju cenzuru. Rezultat toga su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je pronošen olimpijski plamen. Najburniji i nikako ne mirni bili su u Banjaluci, tako da je morala da interveniše policija ne bi li spasila olimpijsku baklju.

Međutim, već 10. aprila Jugoslovenski savet sportskih saveza obnarodovao je da će Jugoslavija učestvovati na Olimpijskim igrama u Berlinu i tako je i bilo, ali u glavni grad Nemačke nisu otputovali svi. Većina članova naše fudbalske reprezentacija odbila je da putuje u Berlin i Nogometni savez Jugoslavije odustao je od učešća na Olimpijskim igrama.